Fruškogorska transverzala 2019 – 1/5

Uvod

Na Fruškogorsku transverzalu oktobra 2019 godine su odlučili da krenu Dejan Jeličić član Kamp Ekipe i PSD Stražilovo, i Gorica Dončić, član PD Radnički iz Beograda.

Uspešno su prešli celu transverzalu za pet dana u periodu od 18.10 do 22.10. Nisu imali spoljašnju podršku. Dani su trajali oko 11 sati, sunce je izlazilo oko 07:00 a zalazilo oko 18:00.

Šta se sve dešavalo, šta su poneli, kako su se kretali, taktiku kampovanja i kontrolnih tačaka ćemo objavljivati u narednim nedeljama zajedno sa fotografijama….

Dalji tekst je svedočanstvo Dejana o ovom putešestviju…

Planinarski dom Stražilovo

Za start ove avanture sam izabrao KT1 tj. planinarski dom Stražilovo iz više razloga:

  1. Spavanjem na domu omogućen je raniji start.
  2. Mogućnost ostavljanja stvari na čuvanje.
  3. Jedini planinarski dom na Fruškoj gori koji radi 365 dana godišnje.
  4. Dobro je povezan sa Novim Sadom (Bukovac, Sremski Karlovci).
  5. Član sam društva i poznajem osoblje.

Izabrao sam redovan smer tj. suprotno od kazaljke na satu. Iskustvo mi je pokazalo da je staza dosta bolje obeležena tim smerom. Pečate nisam sakupljao već sam se fotografisao kod svake kontrolne tačke. Takođe sam i napravio GPS trekove avanture. Sledi opis događaja kako se ja njih sećam i biće podeljeni po danima.

Na dom smo došli u četvrtak 17.10.2019. oko 20:00 iz pravca Bukovca. Vreme je izuzetno prijatno i biće tako u narednim danima. Tamo su bili čuvar Deki i njegov uvek verni pratioc pas Aska. Odmaramo od uspona iz Bukovca uz piće i igranje sa Askom. Na spavanje odlazimo oko 22:00 jer će nam san dobro prijati za sutrašnju aktivnost.

Jesenje planinarske staze


Dan 1.

Budimo se rano u nadi da krenemo sa prvim svetlom. Pakujemo sitnice i silazimo dole. Gorica ritualno pije svoju jutarnju kafu, ja izlazim napolje i uključujem Garmin. Ovim činom je meni počela Fruškogorska transverzala. Još malo ćaskamo sa Dekijem. Jutro je izuzetno toplo i krećemo minimalno obučeni. Nosim samo 1,5 litar vode u nadi da ću je napuniti na domu Železničara. Ranac je ukupne težine oko 11 kg i na telu se oseća strano. Znam da ću se na ovo navići i nadam se uskoro.

Krećemo sa doma Stražilovo (KT1) u 07:13. Čekala nas je lagana staza do doma Glavica (KT2) preko Masne Ćupe i Astala. Tamo pravimo malu pauzu. Silazimo sa jednog brda da bi se popeli na drugo. Ovo je bila tema dana. Prolazimo pored doma Jugodenta i dolazimo do podnožja Orlovog bojišta. Tu je jedino pravo penjanje na čitavoj transverzali gde se moraju koristiti i ruke. Ide teže nego što se sećam ali tada nisam imao 11 kila na leđima. Na vidikovcu je bilo vreme za doručak, rešavam se konzerve tune i dela banana. Spuštamo se do doma Železničar (KT3) i tamo je iznenađenje – on nije radio. Premotavam film u glavi pokušavajući da se setim da li sam ikad dolazio do doma radnim danima. Ne uspevam da se setim. Srećom česma je radila i tu se osvežavam. Gorica ima još dosta vode tako da je nisam dopunio. Nastavljamo ka Popovičkom jezeru i prelazimo brdo do Ledinaca. Pošto je ovo početak avanture ne jurimo prodavnicu. Penjemo se iznad sela, ulazimo u šumu i što je još važnije hlad. Ovim delom se slabije šetam, interesantna mešavina voćnjaka, livada i stare šume. Vidim brdo na koje ćemo se penjati. Izdaleka izgleda impozantno. Do isposnice Isaije Parivodskog stižemo mokri i ispijam svu vodu. Pravimo samo malu pauzu jer znam da nas čeka uspon skoro do samog vrha brda. Spuštanje do manastira Rakovac (KT4) naravno ide laganije. Manastir je u nekoj fazi renoviranja i mi sipamo vodu iz creva pored mešalice. Već umorni penjemo se na brda oko vodopada znatno sporije i sa više pauza. Silazimo do Dumbovačkog vodopada (KT5)  ali duži ostanak nije moguć zbog silnih dosadnih letećih stvorenja. Mislim da su se takmičili koji će biti iritantniji. Dolazimo do strmog uspona. Naravno ima ih više a ovo je onaj ka Beočinu. Za ovo je trebalo više vremena nego što sam spreman da priznam. Na sredini uspona nalazim upaljač. U funkcionalnom je stanju i odlučujem da ga ponesem. Umor od penjanja nam je uklonila predivna šuma i milion jesenjih boja. Staze su pokrivene lišćem i prave muziku za moje uši dok gazimo preko njih. Izlazimo na manastirski put, imao je dosta saobraćaja zbog seče drveća. Monotoniju razbija zmija koja prelazi put. Snimio sam je uprkos početnom šoku. U manastir Beočin (KT6) dolazimo umorni i spremni na dužu pauzu. Pomisao da nas čeka najteži uspon do sada je učinila ovaj odmor još boljim. Treba ceniti male stvari. Hidriramo se, jedemo grickalice od semenja i odmaramo u hladu.

Gorica je otišla da zapali sveće. Monahinje peru tepihe istakla, skoro da nas i neprimećuju. Sipamo 2,5 litre vode, koja ja potrebna za suvo kampovanje, i ranac je ponovo težak. I baš za ovaj uspon od 351 metara nadmorske visine. Šta reći, do tamo smo bili spori ali konstantni. Trkali smo se sa suncem jer smo hteli da završimo podanu. Dolazimo do Crvenog čota (KT7), olakšan za litru popijene vode, a ja bi rekao da su najteži transverzalni usponi iza nas. I kao što obično biva kada si navrhu, moraš da se spustiš. Mi to radimo do ruiniranog Osovlja (KT8) gde se ne zadržavamo previše, sama zgrada i isečena okolina mnogo bodu oči. Srećom nema posečenog drveća na stazi, za razliku od podnožja što  smo saznali sutradan. Lepota se vraća u naša čula. Današnja šetnja se završava u 17:40 na Orlovcu (KT9).

Energija za dopuniti

Počinje traženje odgovarajućeg mesta za kamp. Skidamo rančeve i tražim što ravnije mesto, što bliže stazi. Zadovoljan sam tek trećim izborom. Odlazim da donesem naše rančeve do izabranog mesta a Gorica kreće da čisti mesto za šator. Ovaj deo šume ima dosta hrastova i površinsko tlo je dosta mekano, stene su negde na 3-4 cm ispod. Na ovo sam se uverio pri zabadanju kolaca za šator. Montiranje šatora ovaj put ide izuzetno brzo jer sam promenio strategiju. Prvo montiram četiri ivice pa tek onda dižem srednju stranu. Dok Gorica naduvava podloge i jastuke ja sam se bavio vatrom. Grana svih veličina i debljinaima u izobilju i pravim malu vatru samo za naše uživanje, toplina nije potrebna. Večeramo nudle pomešane sa instant supom i u tom trenutku mi je baš to bilo potrebno. Za kraj jedem kikiriki puter i čokoladu. Vraća mi se energija i duh. Još malo sedimo pored vatre i uživamo. Kada je i sedenje postalo napor odlazimo da legnemo u šator i uskoro nas hvata san.

Nastaviće se….