Fruškogorska transverzala 2019 – 2/5

Dan 2

Ponovo se budimo rano ali zato što nema jutarnjeg svetla još se valjamo u šatoru. Noć je bila izuzetno topla i bio sam parcijalno otkriven. Ovo nismo očekivali, ipak je oktobar. Ovo povlači i topla jutra i ubrzo odvrćem ventil od podloge. Vazduh koji curi je oficijalni znak da dan počinje. Napuštamo šator i počinjemo pakovanje. To je samo suprotan smer od spremanja kampa. Gorica pakuje vreće za spavanje, podloge i jastuke. Za to vreme ja kuvam ritualnu kafu na primusu za nju i čistim patike od trunja. Gledam da mi sva oprema bude na broju. Razmontiram i šator. Našao sam i optimalnu visinu štapova za šator. Naime šator nema svoje šipke nego se koriste štapovi za planinarenje, genijalan dizajn ako pitate mene. Štedi se na težini. Pakujemo rančeve i gledamo da nismo ništa ostavili iza.

Krećemo u 07:48, kasnije nego što sam planirao ali bilo je taman. Spuštamo se do osiromašenog podnožja gde se vidi seča šume i eksploatacija stabala.

Sveže posečena stabla, nekome više ovako ležeći valjaju 🙁

Svuda se vide tragovi teške mašinerije i staza kakvu je ja poznajem više ne postoji. Ptice se u ovom delu više ne čuju. Jedina trunka pozitivnosti u ovome je da nisu isekli stabla sa oznakama transverzale. Posle nekoliko brdašaca stižemo na Andrevlje (KT10), taman na branč. Sedamo na sunčenom delu pa naručujemo piće i hranu. Pepsi i slatka limunada posle 7 km bas prijaju. Žurbe u kuhinji izgleda nije bilo jer smo jelo dugo čekali. Rekli su nam da već imaju 200 gostiju, u prevodu – zadnji ste na listi. Bečka šnicla i šopska salata su baš bili ukusni tako da se čekanje isplatilo. Pakujem sir i paradajz koji nismo pojeli. Sipaju nam vode i krećemo. Deo staze od brda koji gleda na selo Grabovo kroz Papratski Do do ograda lovišta je meni neopisivo lep i pravim mentalnu odluku da ovde treba češće da dolazim. Mešovite šume ispresecane potocima i brdima, sa mnoštvom starih palih stabala gde na svakom novom koraku može da se vidi gljiva. Na Trešnjevcu (KT11) nas dočekuju lovci sa svojim lovačkim psima. Pričamo sa njima i saznajemo da je lov na divlju svinju aktuelan i savetuju nam da se čuvamo. Oni nas pitaju šta mi to radimo. Objašnjavamo im i vidimo zbunjenost na njihovim licima. Konstatujemo da smo svakako posebni, svako na svoj način. Ostavljamo lovce i krećemo ka vili Ravne, prvo pratimo put pored ograde i posle ulazimo u šumu. Ovaj deo je pod prvim stepenom zaštite sa džinovskim stablima i mnogo zelenila. Kod vile nas dočekuje domaćin koji peče rakiju od dunje. Daje nam izvorske vode i govori nam da se čuvamo lovaca. Ali ja znam da se lovci više plaše nas nego što se mi plašimo njih. Pitamo za dozvolu da odemo i do same vile i malo se slikamo. Sta reći o vili. Impozantna građevina na predivnom mestu, sa pogledom na lovište i selo Grabovo.

Mnogo je napuštenih objekata na Fruškoj Gori

Primećujem da je unutra prazna. Posle slikanja idemo dalje krivudavim putićem i posle nekog vremena skrećemo levo u šumu. Dolazimo do Sofijinog izvora i raskrsnice za Ležimir, idemo i dalje zapadno. Ovaj deo transverzale svrstavam u svoj prvi neomiljeniji deo. Jednom reči krivudavo a sve vreme si pored puta. Staza ide posvuda, i po pravcu i po visini i po šiblju. Jedva sam čekao da stignemo do spomen-obeležja a uskoro i Rohalj baze (KT12). Gledanjem na sat sam skontao da imamo jos 130 minuta dnevnog svetla i da nas ceka 10 km do sledece kontrolne tačke. Prosek do tada nam je bio oko 3,5 km/h. Žurimo niz brdo i stižemo u deo šume gde ljudi ređe idu.

Ovde mi se ponovo puni energija, šteta što nemamo više vremena za uživanje. Stazu na početku je lako pratiti, prelazimo poljane gde u proleće raste sremuš i prolazimo kroz drvorede gde je, po mom mišljenju, planski zasađena šuma. Ali na kraju dolazimo do dela sa prirodnim preprekama. Gusto šiblje sa svim mogućim vrstama bodlji. Prisećam se da je to najverovatnije ona čistina, poljana sa par drveća prepuna niskog rastinja, južno od izvora. Gledam Garmin da nađem najbrži zaobilazni put i odlučujem se za levu stranu, ka uzbrdici. Posle malo penjanja i probijanja kroz šumarak nailazimo na put i odlučujem da ga pratimo dalje.

Lepote Fruške Gore

Izlazimo skoro na kraj čistine, što znači da sam dobro odlučio. Još malo severnije dolazimo i do izvora Mandalina ćuprija. Pregledom zaliha odlučujemo da ne stajemo i nastavljamo istim tempom. Pratimo širok i zemljani put, pravimo na levo krug, prelazimo čistinu sa hranilicom i ponovo ulazimo uzbrdo u šumu. Sećam se još i da je staza zadnjih 500 metara do manastira bila prepuna koprive i da moje tanke pantalone nisu bile adekvatna zaštita. U manastir Đipša (KT13) stižemo pred sam sumrak, u 18:05. Tempo nam je bio dobar i žurba se isplatila.

M.Antić

Sipamo vode i nastavljamo dalje do planiranog kamp mesta. Vadimo čeone lampe. Mrak nas tera na promenu plana, ne i zadnji put. Dolazimo do njiva i viđamo neko obližnje drveće. Skidam ranac i odlazim da proverim lokaciju. Voćnjak je u pitanju ali ima dovoljno mesta za šator i zemlja je meka. Improvizovano kamp mesto dobija moje odobrenje i odlazim po stvari i Goricu. Završavamo šetnju u 18:31.

Kao i prvi dan, redosled radnji za postavljanje kampa nam je poznat. Sada smo efikasniji. Za večeru serviram supu za Goricu i pire krompir za mene. Jedemo još i ostatke ručka, tortilja sendviče sa šunkom i sirom, čokoladu. Razmišljam kako je ovo najčudnije mesto na kome sam kampovao. Stvari na sušenje ostavljamo po obližnjim granama. Osećamo da ovde vetar duva jače i malo nam je zima. Ulazimo u šator da se ugrejemo koliko možemo i spavamo.


Dejan i Gorica – Fruškogorska transverzala