Fruškogorska transverzala 2019 – 3/5

Budimo se i jedna stvar nam je jasna. Hladno je. Tokom noći sam morao da obučem još jedan sloj, dukser sa kapuljačom. Totalna suprotnost u odnosu na prethodno spavanje. Ne izlazi nam se iz ugrejanih vreća. Sunce je još neprimetno. Odlučujemo da štedimo energiju i sačekamo svetlija vremena. Pošto je vreme relativno uživanje prolazi brzo. Sakupio sam, ni sam ne znam odakle, dovoljno elana da izađem napolje. Oblačim pantalone i kabanicu i pokušavam da se ugrejem. Kuvanje kafe i mali doručak pomažu ali ne dovoljno. Obraćam pažnju na trenutnu okolinu. Iza nas gusti šumarak, levo i desno lep voćnjak i lanci oranica ispred nas. Primećujem i neku žičanu  ogradu u pokušaju preko koje smo prešli sinoć. Izgleda da nismo prvi posto je na par mesta u ravni sa zemljom. Hladnoća me ponovo vraća u trenutak. Treba spakovati kamp. Gorica je uradila svoj deo i dolazi red na moj. Primećujem da sam štapove postavio višlje da bi imali više mesta za noge. To je omogućavalo vetru da struji ispod vrata.

Čovek dosta toga nauči na greškama. Šator će od sada biti što bliže zemlji, noge će se snaći same. Sunce nas je sada ogrejalo i spremni smo za pokret.

Iz voćnjaka starujemo u 08:06 i hodamo kroz njive sve do granice Nacionalnog parka.

Kratko šetamo kroz šumu i polako primećujemo znake civilizacije. Ulazimo u selo Stara Bingula. Baš je malo, brzo je iza nas. Prolazimo putem koji seče brojne vikendice, njive i voćnjake. Dolazimo do dela gde transverzala skreće desno u šiblje. Ni traga od staze. To je samo znak da ovim delom transverzale niko odavno nije išao. Nalazim lakši ali duži put i ponovo pratimo transverzalu. Prolazimo pored lepih vikendica, prelazimo magistralni put i spustamo se u voćnjake. Brzo dolazimo i do prve kontrolne tačke, manastira Kuveždin (KT14).

Prisećam se da sam bio ovde ranije. Još više se renovirao. Sipamo vode i nastavljamo dalje u selo Divoš. Za čudo ima života u njemu. Penjemo se na brdoviti deo sela i ponovo ulazimo u njive. Izlazimo na sunčeni deo sa prelepim pogledom na sledeći manastir. Vazdušnom linijom izgleda blizu ali mi idemo zaobilaznim tj. opisnijim putem. Dolazimo do manastira Petkovica (KT15) i pravimo pauzu.

U ovom manastiru još nisam bio i mnogo mi se svideo. Blizu je i sledecći, manastir Šišatovac (KT16) u istoimenom selu. Ovaj je totalna suprotnost i unutrašnjost izgleda komunistički. Totalan promašaj. Sunce nas je obeležilo i ponovo pravimo pauzu. Znajući da nam sledi uzbrdica skraćujem odmor. Hodamo po putu popločan betonom, kraćim putem do Ležimira. A gde je Ležimir tu je i Ležimirska kapija, naše sledeće mesto za odmor gde jedemo supu sa domaćim rezancima i pijemo prirodni sok.

Naručujemo ručak za poneti. Blizu je i oronuli motel Fruška gora (KT17). Pogled sa sprata jeste divan ali ovo mesto podseća na lošija prošla vremena devedesetih i nije mi do zadržavanja. Idemo putem istočno, pored vikendica, i obilaze nas traktori koje iznose drva. Ulazimo u Nacionalni park i ne slutimo šta nas sve čeka. Nekolicinu kilometara prolazimo sjajno, širokim serpentinastim putevima kroz lepu staru šumu. To se izuzetno brzo zamenilo probijanjem kroz šiblje, trnje i do ramena visoku koprivu. Očigledno je da ovim delom transverzale niko nije išao mesecima ako ne i godinama. Najlošije iskustvo do sada. Probijanje je išlo sporo i za kožu bolno. Spasili su nas dugački rukavi i štapovi. Gorica i sada ima ožiljke od tog surobnog susreta. Nekako izlazimo iz toga i gledamo da negde odmorimo. Izbijamo na Šumski put, za koji kasnije saznajem da vodi do sela Manđelos, i konačno možemo da ručamo. Prijatno se iznenađujemo, vidimo da smo dobili bakin kolač sa ručkom iz Ležimirske kapije.

Belo meso i ćevapi, sa velikom porcijom pomfrita, nam sada prijaju kao i slatko na kraju. Sledi i obavezan pregled na krpelje. Ne nalazimo ni jedan, što je više nego super. Tim Šumskim putem se penjemo do Papratskog dola i dolazimo blizu jučerašnje staze.

Udaljena je svega 300 metara. Ali sada idemo u drugom smeru.Prolazimo pored izvora Sveti Đurđe, Popovog čota, Letenke, nekoliko partizanskih spomenika i najzad dolazimo do Jabuke (KT18). Išli smo sve vreme pored Partizanskog puta. Sipam malo vode na izvoru i krećemo. Sada menjamo pravac ka jugu i što je važnije nizbrdo. Malo pre manastira nas hvata mrak ali ne palimo lampe, čuvamo noćni vid. Stižemo u manastir Bešenovo (KT19) i očigledno je da je ovo dobro mesto za kamp. Tu je česma sa hladnom vodom i zeleno travnato mesto za šator, pa čak i klupica sa stolom. Pitamo lokalnog popa za dozvolu i sa malo ubeđivanja je dobijamo. Originalni plan se promenio u pokretu, kako i treba sa novim informacijama. Završavamo šetnju u 18:12.

Montiranje šatora i sve prateće radnje brzo idu. Gorica večera sendviče dok se ja držim grickanja i čokolade, nisam preterano gladan. Za to vreme i neki gosti dolaze u manastir, sigurno smo im čudni. Već sad primećujem da se vreća sa hranom ne smanjuje kako sam očekivao, u prevodu –  nosim teret koji ne moram. Osvetljeni smo obližnjom banderom tako da nemamo pravi osećaj noći. Sedimo na klupi, ćaskamo o sutrašnjem planu i odmaramo. Imamo i obližnje radoznale pse za društvo. Ova noć nije hladna kao prošla tako da znam da nas očekuje lepo veče.Odlazimo na spavanje.