Fruškogorska transverzala 2019 – 4/5

Dan 4

Dogovorili smo se da ćemo ovaj dan maksimalno iskoristiti i to započinjemo buđenjem u 05:45. Gorici je smetao lavež ali ja sam odlično spavao. Toplina se ponovo vratila u šator. Izlećemo iz šatora i krećemo sa doručkom i pakovanjem. U svemu nam pomaže obližnje osvetljenje koje nam daje ubrzanje.

Sve se vidi i nema više suvišnog traženja stvari. Kao da si u svojoj sobi. Kafa je popijena, stomak zagrejan hranom, rančevi spakovani. Opraštamo se od manastira i glasnih dlakavih prijatelja.

Krećemo u 06:51 i idemo kroz selo a odlučujem da ne svraćamo do jezera. Posećivao sam ga više puta ove godine a i nije utisak ako ne mozeš da se kupaš. Gorici ću ga pokazati neki drugi put. Penjemo se, kroz četinarsku šumu, do izletišta Široke Ledine. Baš šta nam je potrebno za zagrevanje. Ulazimo u listopadnu šumu i uskoro gubimo trag transverzale. Naime put kojim nas vodi navigacija je sada neprohodan i moramo naći drugi put. Ovo sam i očekivao jer sam ranije ove godine obišao taj deo staze. Ali sada je nisko rastinje i grmlje još gušće. Obrisi puta su i dalje prisutni ali ovuda niko nije prolazio godinama.

Iz sećanja znam da je levo od nas njiva pa i mi skrećemo na tu stranu. Prolazimo pored nekih građevina, najverovatnije bivših ambara, i ponovo moramo da skrećemo levo. Izlazimo na njivu i sada mi je staza poznata.

Stižemo u manastir Mala Remeta (KT20) i tu nas dočekuje izuzetno prijatna i domaćinski nastrojena monahinja.

Nudi nas raznim stvarima ali mi zbog žurbe ne možemo da prihvatimo. Imamo samo vremena da Gorica upali sveće a ja kupim suvenire. Tu kreće da nas prati njihov pas. Krećemo istočno prema Jazaku kroz njive i voćnjake. Srećemo par traktora sa radnicima koji idu na svoj posao. Dolazimo u selo Jazak i pravo ispred nas je prodavnica. Ovo je bilo suđeno za pauzu. Kupujemo par stvari za dizanje energije i nastavljamo severno ka izvoru i manastiru. Na izvorištu Jazak sipamo vode i sebe častim dugo očekivanim pranjem nogu. Kako prija ta hladna izvorska voda ne moze da se opiše. Tu gubimo našeg psa pratioca.

Blizu je i manastir Jazak (KT21) gde prvi put ulazim ali ne i samu crkvu jer su radovi u toku. Kojoj crkvi ne treba podno grejanje. Ovaj deo Fruške gore mi je ekstremno poznat, kako zbog Fruškogorskog i Bukovačkog maratona tako i zbog sopstvenih avantura. Prestajem tako učestalo da pratim Garmin. Puni vode krećemo da se penjemo. I penjemo. Lepi predeli sa otvorenim delovima gde nam sunce daje energije. Kontrast je isto prisutan. Stanje Goricinog kolena se pogoršalo. Zavila ga je još drugog dana i tako šetala ali sada je bol postao stopirajući. Pravimo pauze za istezanje. Na Isin čot (522 mnv) stižemo dva naporna sata kasnije. Goricino lico me govori koliko se namučila. Prvo penjanje na partizanski greben smo završili a sledilo je još jedno. Uskoro dolazimo do Brankovca (KT22) i pravimo kraću pauzu. Uključujem autopilot do sela Vrdnik. Grebenom se spuštamo sve do vidikovca. Ali moramo se popeti i do Zmajevca (KT23) gde i ručamo. Izuzetno brza usluga bez gubitka kvaliteta. Najbolji obrok koji sam do sada jeo, grilovano belo meso sa pomfritom. Nastavljamo da se spuštamo ka Vrdniku a pre samog sela moramo da se popnemo i do nezaobilazne Vrdničke Kule.

U toku su neka iskopavanja. Od jednog arheologa saznajemu kraću istoriju ovog mesta. Penjemo se na kulu, stepenicama koje su još u izgradnji.

Pogled je prelep, ne računajući hotel „Fruške Terme“ u izgradnji. Šuma je i dalje u glavnom zelena a vide se i ostale znamenitosti Fruške gore. Silazimo pored spomenutog hotela i moram da priznam da dosta lepo izgleda. Biće tu dosta bazena i izgleda kao mesto koje sledeće leto treba obavezno posetiti. Vrdnik je prepun aktivnosti i to se bas primeti kada si prethodna tri dana bio u šumi. Dolazimo do manastira Ravanica (KT24) i tu sipamo vode.

Ne zadržavamo se jer nam je sada bitnija prodavnica tj. nešto slatko. Odmaramo pored prodavnice, jedemo slatko i  pijemo sok, i jednostavno uživamo u trenutku.

Mislim da ću ovaj kratak predah zauvek ceniti. Gledam mapu i šta nas još danas čeka danas. Krećemo na drugo penjanje na greben, ovaj put lakše jer idemo utabanim putevima. Odluka je namerna zbog Goricine poteškoće sa kolenom.

Penjanje je trajalo oko 90 minuta i sav taj napor je sada lakši jer znam da nema više toliko penjanja. Silaženje prija nogama a i leđima. Prelazimo put na Iriškom Vencu i dolazimo do bivšeg Motela Vojvodina (KT25). Još jedna zaostavština iz prošlih epoha kada je sve bilo bolje. Očigledni sarkazam.

Nastavljamo da se spuštamo ka manastirima. Hvata nas mrak. Dogovaramo se za noćnu šetnju do Starog Hopova. Od sada moramo da koristimo lampe za glavu. Smanjujemo tempo zbog sigurnosti. Ova staza mi je poznata i siguran sam da nećemo imati nikakvih iznenađenja. Dolazimo do manastira Novo Hopovo (KT26) i imamo sreće, vrata su im još otvorena.

Ulazimo da se slikamo i malo razgledamo. Pojavljuju se dva monaha iz crkve, koje mislim da smo uplašili, i govore nam gde su vrata za izlaz. Shvatamo poruku i krećemo dalje. Gledam na Garminu još koliko imamo do sledećeg manastira i primećujem da su baterije skoro prazne. Stajemo da zamenim baterije jer znam da će mi ovaj trek trebati a da ne govorim koliko će mi značiti.

Kod jezera skrećemo levo i prolazimo kroz četinarsku šumu prateći prečicu do seoskog puta. Sledi interakcija za koju bi i ja sumnjao da se desila da nisam imao svedoka pored sebe. Posle desetak minuta na tom putu primećujem zeleno trepteće svetlo. Nije trajalo ni pola minuta a odmah ga ukazujem i Gorici. Moj mozak pokušava da shvati ovu anomaliju, bilo ona prirodna ili neprirodna, nekoliko minuta ali ne uspeva. Zaboravljam na to a sve vreme se približavamo krajnjoj tački. U blizini nekog drveta odjednom čujemo “Dobro veče”. Reći da sam se u tom kratkom trenutku odsekao od straha je ublažavanje tog osećaja. To je bio neki lovac koji je nas video dosta ranije i ljubazno nam se javio. Mi uzvraćamo pozdrav, ne osvetljavamo ga da mu ne kvarimo sav taj trud skrivanja. Ubrzo me hvata bujica smeha i hoću ovaj noćni susret čudaka da smestim u nezaboravan deo sećanja. Dolazimo srećni do manastira Staro Hopovo (KT27) jer znamo da je kraj pešačenju. Na izvoru smo zvanično u 19:14 a preko mostića pravimo i kamp.

Kod jezera skrećemo levo i prolazimo kroz četinarsku šumu prateći prečicu do seoskog puta. Sledi interakcija za koju bi i ja sumnjao da se desila da nisam imao svedoka pored sebe. Posle desetak minuta na tom putu primećujem zeleno trepteće svetlo. Nije trajalo ni pola minuta a odmah ga ukazujem i Gorici. Moj mozak pokušava da shvati ovu anomaliju, bilo ona prirodna ili neprirodna, nekoliko minuta ali ne uspeva. Zaboravljam na to a sve vreme se približavamo krajnjoj tački. U blizini nekog drveta odjednom čujemo “Dobro veče”. Reći da sam se u tom kratkom trenutku odsekao od straha je ublažavanje tog osećaja. To je bio neki lovac koji je nas video dosta ranije i ljubazno nam se javio. Mi uzvraćamo pozdrav, ne osvetljavamo ga da mu ne kvarimo sav taj trud skrivanja. Ubrzo me hvata bujica smeha i hoću ovaj noćni susret čudaka da smestim u nezaboravan deo sećanja. Dolazimo srećni do manastira Staro Hopovo (KT27) jer znamo da je kraj pešačenju. Na izvoru smo zvanično u 19:14 a preko mostića pravimo i kamp.

Jedno osećanje dominira. Umor. Usporava me i prekriva me kao teško ćebe. Sedam na obližnju klupu. Predah i realizacija postignutog. Kasnije sam otkrio da smo taj dan prešli neverovatnih 43,4 km. Ali šator se neće sam montirati. Disciplina pobeđuje kada volja nije prisutna. Na detaljniji pregled okoline adekvatno ravnog dela za šator nema. Odlučujem se za mesto blizu klupe. Montiram šator i ponovo sedam. Crkava mi i baterijska lampa tako da imam dobar razlog da ništa ne radim. Uživam i mraku i osećenju ponosa koji mi umor prenosi. Govori mi da sam blizu cilja i da nastavim sa istom strašću. Pridružuje mi se Gorica koja je iskoristila izvor da se osveži. Večeramo nešto malo i sada primećujem koliko sam više hrane poneo. Slobodna procena je za još dva dana. Čudno kako nikad ne ponesem više čokolade. Za Goricu i da ne pričam. Sutradan ćemo se otarasiti tj. donirati manastiru višak. Veče je toplo i radujem se leganju. Čuje se šum potočića. Kosina zemlje mi ne smeta da ubrzo i zaspem.