Fruškogorska transverzala 2019 5/5

Dan 5.

Budi nas alarm ali nas iz šatora diže zvuk šume i potočića. Divan dan nas očekuje. Da li je razlog to što je kraj opipljiv ili izuzetne vremenske prilike, ne mogu iskreno da odgovorim. Šator i ranac kao da su se sami spakovali. Ranac je jutros naročito lak, hrana je potrošena ili donirana, vlažne maramice potrošene, glava bez zalutalih misli o neuspehu. Polazimo u 07:45, gde drugde nego na gore. Penjemo se ka glavnom grebenu gde nas dočekuje vijugavi Partizanski put. Pratimo ga istočno do TV tornja (KT28)

TV toranj

i hotela Norcev. Tamo pravimo pauzu uz voćnu salatu, bez krušaka. Nastavljamo, sada nizbrdo, ka manastirima. Trenutni osećaj je kao da je ovo standardna opuštena nedeljna šetnja. Teren u  potpunosti poznat. Možemo pratiti tri crveno bele oznake. Dolazimo do meni omiljenog manastira Grgeteg (KT29).

Manastir Grgeteg

Sipamo vode i ja malo odmaram na klupi dok Gorica obilazi crkvu. Ka sledećem manastiru. Jedno vreme pratimo stazu ka manastiru Velika Remeta i onda skrećemo južno u plodne njive Srema. Pogled baca na plodonosnu ravnicu. Nisu samo njive prisutne, prolazimo i pored voćnjaka i pored vinograda. Ulazimo u selo Krušedol Prnjavor. Niti komplikovanijeg imena niti manje selendre. Spuštamo se stepeništem od cigala pored restorana Krušedolka do manastira Krušedol (KT30). Ispred su parkirana dva autobusa, ekskurzija osnovaca. Koristimo hlad džinovske manastirske drvene kapije za predah. Gorica odlazi do toaleta da fiksira zavoj za koleno. Muke joj ne prestaju. Čeka nas još jedan manastir i to zadnji na transverzali. Prolazimo prvo pored kasarne a onda i pored vikendica. Neke su zaboravljene, neke zapuštene ali neke i izuzetno sređene. Prolazimo pored ljudi koji beru lokalno rastinje. Nude nas ali mi ljubazno odbijamo. Sa ovih prostora se i vidi jedan svetlucavi zeleno zlatni objekat. Ne, nije u pitanju NLO. Odgovor je mnogo jednostavniji. To je lepo sredjena Ruska crkva na raskršću Banstol. Posle sam saznao da se zove Hram Blage Marije.

Pretposlednja kontrolna tačka

Kreće i četinarska šuma, znak da je manastir blizu. Stižemo u manastir Velika Remeta (KT31), predzadnja kontrolna tačka. Sedamo u hlad na klupu od telefonskog stuba nešto da prezalogajimo.

Manastir Velika Remeta

Gorica obilazi unutrašnjost manastira i toči vodu na modernoj krst česmi. “Vijetnamsku” pećinu nije obišla. Od umora je prekrstila Vitlejemsku pećinu. Za ovakav smeh se uvek ima snage. Rado se i danas prisećam ove scene. Kako se sa ponosom izgovarala ova jugoistočno Azijska pećina.Ponovo se vraćamo u četinarsku šumu, ovaj put polukružno ka severu i Stražilovu. Dolazimo do Partizanskog puta, još malo ga pratimo a ubrzo i zadnji put sečemo. Izlazimo na  lokalni greben i pratimo ga do spomenika, prvo vijugavo a posle skoro pravolinijski. Prolazimo pored znaka “ЈОШ МАЛО” i najzad do Brankovog groba (KT32), zadnje kontrolne tačke. NA SLEDEĆEM BRDU JE CILJ.

Spuštamo se serpentinama do livade i prateće Brankovog statue. Slikamo se pored table koja označava start

Brankov grob

transverzale i nestrpljivo idemo ka Domu. Samo nas još jedno penjanje deli do uspeha. Sećam se jedne izreke asistenta sa faksa, navodno ruske. Prvi korak je težak a zadnji još teži. Nikad je nisam proverio ali u ovom slučaju je totalno imala smisla. Sada se više ne sećam tog napora. Ali se sećam Goricinog. Lepota video snimka. Ispred Doma nije bilo duše, nikog da posvedoči našem uspehu tj. da nas uslika. Selfi će morati da posluži, kao i do sada. Završavamo u 15:21.

Sedamo na klupe da odmorimo. Debeli hlad je dobrodošao. Na Domu radi Miloš od koga uzimam ostavljene stvari i nešto da popijemo. Čovek sigurno ne shvata zašto sam toliko uzbuđen. Utisak je kao da smo davno bili ovde ali prošlo je samo četiri noći.Odmaramo i uživamo u tenutku. Ali avantura se za nasnije završila ovde. Gorica me pita kako ćemo do Novog Sada.

Znam šta većim delom nju sada okupira.Treba oporaviti koleno koje je do sada bilo pod naporom. Gledam red vožnje. Moramo dati još malo od sebe. Stizanje na autobus iz Bukovca mi izgleda totalnoizvodljivo.To je čisti optimizam koji i dalje struji krvotokom. Tu trasu sam prešao na stotinu puta. Bio sam apsolutno siguran da ćemo stići na vreme. Ali sada smo imali dodatno opterećenje, sve korišćeno na transverzali plus stvari koje su nas čekale na Domu. Nisam hteo da žurimo bez razloga ali na pola putu shvatam da nemamo šanse. Zovem drugara Đoleta da dodje po nas. Najzad se spuštamo u Bukovac i prvi instinkt mi je da kupim neku tečnost i nešto slatko. Kombinujem ih u ledeni čaj. Hlad nas ponovo zove. Pijemo, prepričavamo događaje i čekamo. U toj civilizaciji sam došao do realizacije kroz šta smo sve prošli i gde smo sada. Duhovno bogatiji za ovo neverovatno iskustvo. Slikamo se ispred prodavnice i tu se po meni naša avantura završila, što nikako nisam hteo. Nazad u grad i realnost.

Zaključak

Dugogodišnji san mi je postao java. I sada sam ponosan na postignuto. I to sa kakvim partnerom.Za ovaj osećaj se radilo. Svaki minut planiranja se isplatio.Za mene je ovo bilo zabavno skoro kao i samo pešačenje. Svakodnevno proučavanje Google mapei oprema doterana do savršenstva je oterala faktor nepoznatog. Neizvesnost i nasumičnost su dobre kada ideš u istraživanje ili na kraće ture.  Ovo nije avantura gde su iznenađenja dobrodošla. Bilo ona vremenska ili fizička. Treba biti spreman na sve.Imao sam cilj, svrhu.Nazvati se može na različite načine. I svaki dan sam taj pokretni faktor imao na umu. Jer sam rasparčao transverzalu po danima. Dosta je lakše razmišljati o transverzali kao o deonicama od 30 do 40 km nego o jednoj 160 km dugoj stazi. Planovi se jesu menjali ali u granicama komfora i poznatog. Kamp mesta su se selila, noćna šetnja se sprovodila, izvori se nisu koristili. Da nađem alternativu mi nije bilo potrebno vise od 10 minuta razmišljanja. I to uglavnom umoran. Što se toga tiče, on nije uticao na mene psihički. Odlično sam bio raspoložen, nisam se ni jednom posvađao sa saputnikomi nije mi uticao na san. Fizički sam bio maratonski spreman, prepešačio sam na stotine kilometara, po istom i sličnom terenu. Ali četvrti dan je svakako uzeo svoj danak. Važna lekcija iz skromnosti. I mislim da je u tome i poenta. Upoznaš različite delove nacionalnog parka Fruška Gora ali što je još važnije – upoznaš sebe.

autor teksta: organizator i učesnik avanture Dejan Jeličić