HAJLA – Zimski uspon Memorijal Safet Mavrić, 10 -12. januar 2020.

Put do…


Polazak iz Novog Sada u petak 10.1.2020. u 6:30 h. Šarenolika ekipa od 7 učesnika, neki iz Novog Sada, drugi iz Temerina, treći iz Siriga okupiše se i, tog maglovitog i neobećavajućeg dana napuniše jedan kombi… Krenusmo. Autoputem do Beograda, pa na famozni autoput još žešćeg naziva Miloš Veliki na kome još svašta nije u funkciji ili mi ne razumemo kako ta nova čudnovata saobraćajna infrastruktura radi… Ipak koristeći se novim putevima stižemo do južnih predela Srbije, karakterističnih po zabrinjavajućem arhitektonskom pejzažu ali zato lepog prirodnog krajolika. Stižemo u Novi Pazar gde pravimo kratku pauzu i koristimo priliku da probamo specijalitet regije – ćevape. Siti, nastavljamo put Rožaja. Prolazimo Rožaje i stižemo na mesto od kog dalje mogu samo džipovi, tenkovi i slična oklopna vozila… i naravno planinarske noge, ali mi se za sada držimo motorizovanog prevoza. Zavlačimo se dublje u brda, sada već okruženi lepim šumskim i snežnim ambijentom, a takva atmosfera uvek budi neke leptiriće u stomaku, bar kod onih sklonih planini u zimskom okruženju. Konačno stižemo u malo seoce, Bandžov, i smeštamo se u kući.


Dermandoo, dom kulture, kafana i šta sve ne…


Ostatak dana, odnosno večeri, koristimo za odlazak do tzv Derman-doa, u suštini prijatno aranžirane planinske kafane – mesta okupljanja većine onih koji se u tom momentu nalaze na planini Hajli. Upoznajemo se, družimo, opuštamo u prijatnom ambijentu uz po koje piće. Kafana se u jednom momentu puni i biva krcata mnogobrojnim pridošlim planinarima. Oni koji ne bi da rizikuju na vreme prekidaju tulum i odlaze u smeštaje na spavanje, oni hrabriji ili skloniji provodu ostaju u kafanskom okruženju do duboko u noć…

Uspon…


Ustajemo rano, proveravamo opremu i izlazimo iz kuće. Napolju je hladno ali mirno vreme, nebo je vedro, čak se usuđujemo da se ponadamo sunčanom danu, a po rečima poznavaoca Hajle u ovom periodu godine, ređoj pojavi na planini… Započinjemo laganijom šetnjom idući kroz šumu. Sa desne strane ukazuje nam se impozantna, stenovita, severna strana Hajle. Uskoro nas obajsava i sunce koje prizor čini još lepšim. Stižemo do planinarskog doma „Grope“ na visini od oko 1900 mnv u 9:00 h gde bivamo posluženi čajem i gde se okuplja veliki broj planinara koji se spremaju za uspon.
Povod ovog planinarenja na Hajlu je sećanje na poginulog planinara Safeta Mavrića, koji je poginuo upravo na svom „domaćem“ terenu – Hajli, 1997. godine, ostavivši za sobom osvojene mnoge impresivne planine poput Akonkagve, Elbrusa kao i pokušaja penjanja nekih Himalajskih vrhova… Međutim Safeta je sreća izdala upravo na Hajli, daleko nižoj planini od mnogih koje je popeo i koju je smatrao „svojom“ i veoma dobro poznavao. Ova priča može poslužiti i kao opomena odnosno podsetnik da ni jednu planinu ne treba potceniti i da svaka uz svoje lepote krije i potencijalno fatalne opasnosti.
Okrepljeni čajem na domu, u 9:30 započinjemo uspon. Našu grupu činilo je 7 ljudi, a jedini član PSD Stražilovo, ujedno i pisac ovih redova, je Dušan Vuletić. Vodič naše grupe bio je Nikola Bobić iz PSK Sirig. Planina je bila pokrivena snegom oko 50 cm debljine, mestimično znatno više. Prvi deo uspona je bio relativno blag, kretanje otežava samo dubina snega.

Provlačimo se kroz boriće i jelkice, mahom prekrivene snegom tako da se često zaglavljujemo. Krećemo se relativno sporo što je najvećim delom posledica velike kolone planinara koja je krenula u osvajanje vrha.

U našoj grupi ne manjka raspoloženja i optimizma i lako savladavamo planinu. Dok se približavamo grebenu, planinu prekriva magla i pojačava se vetar. Ipak uslovi su i dalje daleko od loših i onih kakvi se lako uspostave u planini u ovom periodu godine. Na greben Hajle izlazimo u 12:15h. Nastavljamo grebenom prema vrhu dok nas sa desne strane prati vertikalna stena – „ambis“ a sa leve se ukazuje manje strma južna padina planine koja se čini i pogodnom za turno skijanje po lepom vremenu. Na grebenu vetar solidno duva a snega ima nešto manje nego u podnožju. Procenjujemo da nije bilo potrebe za derezama, pa penjanje nastavljamo kao i do tada, bez njih. Kretanje po grebenu ometao je jedino veliki broj planinara koji se u tom trenutku nalaze gore, od kojih se neki već vraćaju nazad sa vrha pa se mimoilazimo sa njima što stvara manje zastoje na nekim mestima. Konačno na sam vrh Hajle na visini od 2403 mnv stižemo u 13h. Okupljamo se i zajedno fotografišemo. Zastava Stražilova takođe se zavijorila tog dana na Hajli. Ne zadržavamo se mnogo i istim putem krećemo nazad…

Do planinarskog doma ponovo stižemo oko 16h a tamo nas čekaju čorbasti pasulj i čaj, ali i još jedna mala prepreka do toplog ručka – borba za mesto za stolom. Nakon prijatnog ručka ponovo navlačimo planinarsku opremu i prelazimo poslednju deonicu do kuće u kojoj smo smešteni i stižemo tik pred smrkavnje.


Povratak kući…


U nedelju se pakujemo i krećemo. Avantura ipak nije završena povratkom sa vrha Hajle prethodnog dana. Naime, onaj isti put kojim smo došli sada obiluje još većim rupama a mimoilaženje vozila na putu je na pojednim mestima praktično ne moguće. Iako naš šofer samouvereno savlađuje prepreke… sve do jedne koja je ipak savladala njega… odnosno sve nas. Džip je praktično ceo upao u veliku rupu tako da mu 4×4 pogon nije bio od pomoći. Ostadosmo zaglavljeni a u pomoć nam pristižu druga vozila koja nas uz pomoć užadi izvlače dalje. Konačno dokopavamo se asfalta, i tada nam je jasno da su na žalost sve avanture za nama… Do prve sledeće.

Dušan Vuletić

Novi Sad, 13. 1. 2020.